Аутор: Тијана

Пре неколико година учествовала сам у прављењу речника архаизама у коме постоји и део са легендама(Тако су нам рекли). Речник је под називом ''Толкованије наших бака и дека'' што објашњава одакле нам све те старе речи, легенде, па чак и рецепти(у делу Ал' се некад здраво јело,баш!). Као ученице петог разреда започеле смо са прикупљањем материјала за овај необичан речник, завршиле са сређивањем негде крајем седмог, а тек касније је објављен. Дали смо му тог архаичног сјаја и зато се може рећи да та књига има душу. Међу легендама налази се и једна о нашем језеру Тиквари у Бачкој Паланци.

''У најлепшој бачкој варошици, Бачкој Паланци (није што је наша, ал' је најлепша), на обали Дунава сакрило се једно језеро, језеро звано Тиквара. Да ли сте се можда запитали откуд такво несвакидашње име за једно такво свакидашње језеро? Е, па време је да сазнате истину о нашем малом језеру (ако је веровати нашим прецима). Не, не нагађајте, лабудови се нису гостили никаквим тиквама. По причама наших мештана, у давна времена, људи су се превозили овим језером чамцима по имену тиквара. Али, ту није крај. Људи чак причају да су неки наши преци, неуки пливачи, везивали осушене тикве око рамена и на тај начин савладавали ову водену ''стихију''. Ви сада видите коме ћете да верујете?! ''
Ево и једна фотографија Тикваре за бољи увод у целу причу! :)

Такође у овом речнику који сам описала у претходном коментару може се наћи мећу легендама и једна песмица о Паланци. Као тадашњим петакињама једна нама занимљива легенда о нашој Паланци преточила се налетом инспирације у једну песмицу. :)

Паланка

Била једном лепа Анка,
добордушна сељанка.
У хладно свануће
изађе из куће.
Из куће је изашла
да би драгог нашла.
Несрећа је задесила
док је брвно прелазила.
Оклизну се, паде Анка
и настаде Паланка.

Аутор: Славица Гомилановић

С обзиром на то да долазим из веома малог града, за мене је Бачка Паланка права метропола! :) Таман је по мом укусу-не превише велика, а довољно велика да се не осећаш скучено у њој. Бачку Паланку памтим по много чему и покушаћу овде да опишем своја сећања.

У Бачкој Паланци је научно доказано (и то на мом примеру) да се вожња бицикла никада не заборавља! :) После много, много година усудила сам се да докажем (или оповргнем) ову теорију. У почетку је деловало да ће теорија врло брзо бити оповргнута (кривудала сам лево десно, нагињала се у једну, па у другу страну узалуд окрећући педале и била на добром путу да остварим блиски сусрет са једном од паланачких бандера). Одједном, кривудање је нестало, а ја сам почела да се осећам као храбри витез који јури на свом коњу у сусрет новим изазовима. Коњ је још увек био мало својеглав, али сам ја чврсто држала узде и полако почела да га кротим. Да, вожња бицикла се дефинитвно не заборавља...

Ако сте у Бачкој Паланци и пожелите да одете на Дунав, обавезно понесите са собом Аутан спреј. Немате појма какви су тамо комарци-к'о роде, ј.. те!

Овај пасус ћу искористити у маркетиншке сврхе. У Бачкој Паланци нико због глади неће да надрља, јер најбољу клопу има Дрља! :) Надам се да ће Дрља имати ово у виду када следећи пут будем куповала пицу.

И последњи пасус сећања на Бачку Паланку посвећујем групи ЕКВ и њиховом рефрену: "Ми мењамо дан за ноћ, ми мењамо ноћ за дан". Не знам зашто, али од првог боравка у овом граду, често ми се тај рефрен врзма по глави...

Autor: Biljana

Raspitala se malo od oca, a njemu verujem jer je poreklom iz Bosne, a Bosanci više vole da grade i zidaju nego 'leba da jedu. Bili u Palanci arterski bunari, dubine velike, preko 200 metara. Nekih se sačam.

U dvorištu nekadašnje parne pekare bio bunar koji je šibao tako da smo se. mi klinci, sklanjali nekoliko metara unazad, u strahu da nas ne strefi mlaz vode koji udara kako kakvo oružje (još tad sam shvatila moć vodenih topova koji postaše moderni mnogo kasnije, politike radi).

Onda, bio jedan bunar preko puta famozne "Kreke", godinama najpoznatije prodavnice građevinskog materijala u Novoj Palanci, u blizini "belog zabavišta". Kada sam se, kao petogodišnjakinja doselila u taj kraj, vodovod još nije postojao i moja pokojna baka nosila vodu u dve emajlirane kante, plavoj i zelenoj. Zelena bila malo novija i imala gumenu gombu na pipi, koja je sprečavala da voda curu napolje.

Kaže moj tata, bio jedan bunar i na mestu današnjeg Doma zdravlja kod Merkura, ali voda nije bila pitka, malo crvena, puna gvožđa. Neka učiteljica zloupotrebljavala đake da joj nose vodu, a oni doneli s tog bunara. Oprala učiteljica veliki veš, sve otkuvala i uštirkala, ali ga voda obojadisala. Posle deca bila kriva.

Na raskrsnici ulice Žarka Zrenjanina i Živojina Mišića, ukoso od poznatijeg "Metalca", bilo česma koje se i ja sećam. Ali pritisak bio mali. Prića mi stari, izbušili bunar u Majevici, tadašnoj kudeljari, trebala im za namakanje kudelje. Taj bunar nije bio mnogo dubok, a voda malo topla. Međutim, kad su izbušili taj, presušio onaj kod Metalca.

A ono što još uvek svi zovemo bunar, a poznatije je kao autobusko stajalište, nalazi se u glavnoj ulici. Oduvek sam se pitala čemu služe ona četiri betonska stuba i platforma. Saznala neki dan. Na platformi se nalazila cisterna koja se punila iz bunara, a služila je da se pune vartogasna kola koju su vukli konji.

E da! U ulici Save Kovačevića, niže od Merkura, kod samoposluge nekadašnje, bio je još jedan bunar koji mi je ostao u sećanju po prskanju sa komšijom Goranom, dok smo išli kod baba Stoje po mleko.

Napisah ovo da ne zaboravimo, a nadam se i pomoći drugih, pa ću postaviti temu na forum. A ispod je mapa u koju možete dopuniti.

Аутор: Славица

Овај чланак лако би могао да се назове и Ко не воли Ђорђа Балашевића. Човек се више слуша него што се читао Бранко Ћопић и Осма офанзива. О истом се ради. А ради се о специфичним војвођанским антагонизмима и испитивању порекла и тапије на време.

Први талас долазака - дошли пливајући

Једни су овде из времена амеба: Словаци, Мађари, Русини и Срби који су дошли пре Првог и Другог светског рата. Они с поносом истичу да нису дошли ниоткуд, а иза тих речи се крије порука да су сви остали дошли однекуд после њих. При томе, Мађари и Словаци одлично знају да су Срби дошли с Арсенијем и затекли њих ту, Срби одлично знају у којим реформама Хабсбурговаца су досељене које категорије и нације људи у ову нашу равницу. Али, за себе свако и даље тврди да је ту одувек, од амеба, мада би далеко уверљивије било да се каже "од риба" ако верујемо да је овде некада било Панонско море. Ова врста антагонизма у Војводини лако се може исполитизовати и нико добронамеран не воли да га чачка. Зато прелазимо на омиљени ми антагонизам унутар српског дела становништва, које је, уосталом, већинско: у Војводини процентуално живи више Срба него у Београду. Ту рачунам и оне који себе зову Војвођанима што, опет само код Срба постоји.

Други талас долазака - дошли "ћиром"

Нешто су доселили Карађоређевићи после Балканских и Првог светског рата, али највише Брозова власт после Другог светског рата. По плану, који ми делује сасвим људски, читава села насељавана су породицама из потпуно истог краја не би ли комшија "оданде" био комшија и овде. У градовима, пак, тако су насељавани читави делови града. У тзв. Нову Паланку, која је до Другог светског рата била насељена Немцима, досељени су махом Срби из Босне, краће Босанци, и то највише из околине Дрвара, Грахова и комшилука. Срби са Уне. За разлику од оних који су јако давно дошли пешке или на коњима и запрежним колима, и који су живели у тзв. Старој Паланци, ови су долазили "ћиром". Е, на тај воз се окомио Ђока Балашевић, који је песнички своје порекло именовао као пливајуће -  панонски морнар, а касније доласке препознао у псовци једног свог "_ _ _ _ те воз који те донео." Шта се све крије у том Ђокином припеву?
Мора да се крије одлазак у град мога стрица, који је с момцима из Нове одлазио више с циљем да се потуче са Старопаланчанима него да нађе стрину. Ако би се десили као што се обично дешава да се баш они најзадртији заљубе у неког из друге Паланке, онда би дошљак или дошљакиња од осталих био зван "њиова" или "њиов" до краја. Али, десило се и дешавало да су тзв. "лалински" ручкови од пире-кромпира, соса и куване пилетине брзо осванули и на недељним трпезама у Новој; да су жене из Нове тканице замениле Вилеровим гобленима, а оне из Старе сазнале какве су предности крпара на поду; да су своје клупице изнели испред куће и они из Нове с циљем да прате шта се у сопственом шору дешава; да су и они из Старе, додуше знатно касније, почели да руше своје куће и праве велике - одмах и за сина, и то на мобу, по угледу на оне из Нове... Највише се крило изненађење кад су у цркву у Старој Паланци почели да долазе и они из Нове Паланке. Ју, та зар и они исте славе славе?
Однедавно је Нова Паланка добила своју цркву, која баш и није у Новој Паланци, него на Синају - специјалном продужетку Нове са једносмерним улицама, малим плацевима и лепим окућницима, насељена свим и сваким;  иако је одавно центар престао бити швапски и мађарски; иако је Нова престала бити босански резерват, а Стара узданица оних што су ту још из времена Панонског мора и све се, идући према центру, некако смешало; иако се парохије деле по територији, а не по времену доласка; као по команди они што су последњи дошли, иза два последња рата, без обзира на то где живе - долазе у "своју" цркву у Новој, а у "стару" иду они који  су "одувек" овде.  
Како било, мене је одувек занимала једна ствар. Ево о чему се ради. Моја кума је викенде и детињство проводила код баке, чији су дошли на коњу, у Товаришеву. Ја сам своје детињство лети проводила на Уни. Обе смо рођене у Паланци. Ниједна се не сећа да је било специјалног васпитања шта је чије и од када је тако, и обе својом прапостојбином сматрамо Космет. И једна и друга везују своја детињства за оно одакле су им баке и дедови. Она живи у центру, њени у Новој, моји су сви у Новој. Она иде у цркву у Старој Паланци, иако су јој обе једнако удаљене. Ја идем у цркву у Новој. Поводом те ствари једно ме занима: Где ће ићи наша деца и хоће ли своје детињство везивати за Дунав. Односно, колико генерација трају поделе и у шта се то на крају изроди.

Аутор: Биљана

Кажу да нам реч паланка долази од Турака који су тако означавали утврђење. Од дрвене грађе, или погранично. Мада се некима у нашој Паланци ово није допало, из чега је настала прича о Палој Анки, несумњиво је да је наша Паланка настала тако: као мало, одбрамбено утврђење. Од дрвета или не, свеједно, име је остало.

Временом, порекло речи би престало бити важно, осим као подсећање на почетак, да се паланци није додало значење нечега што је прерасло село, али никада није постало град.

А град је оно велико. Оно место где журимо на школовање, где се преко дана гурамо са актен-ташнама, да бисмо увече ишли на концерт. Где можемо бирати између клизања и пливања, без обзира на годишње доба. Где мислимо да смо велики, јер смо у великом, а законом контраста, у ствари смо мали.

За село нема дилеме. Критеријум је јасан: мирис детелине, црквени торањ и успорени часовник.

За мађарску реч варош, опет, лексикони кажу да је мање насеље урбаног типа. Службено, вароши су одавно престале бити вароши и ова драга реч остављена је у аманет Спретнима од Пера.

А ми, на раскрсници села и града, некако волимо да се зовемо варош. Ваљда зато што, иако водимо дете у вртић већ у трећој, верујемо да је комшиница најбоља бебиситерка. Или зато што, противно физици, брже стижемо пешке него колима. Или зато што, иако закључавамо чак и рачунар, баш нећемо да се иселимо из Улице Незакључаних Капија.