Аутор: Биљана
Кажу да нам реч паланка долази од Турака који су тако означавали утврђење. Од дрвене грађе, или погранично. Мада се некима у нашој Паланци ово није допало, из чега је настала прича о Палој Анки, несумњиво је да је наша Паланка настала тако: као мало, одбрамбено утврђење. Од дрвета или не, свеједно, име је остало.
Временом, порекло речи би престало бити важно, осим као подсећање на почетак, да се паланци није додало значење нечега што је прерасло село, али никада није постало град.
А град је оно велико. Оно место где журимо на школовање, где се преко дана гурамо са актен-ташнама, да бисмо увече ишли на концерт. Где можемо бирати између клизања и пливања, без обзира на годишње доба. Где мислимо да смо велики, јер смо у великом, а законом контраста, у ствари смо мали.
За село нема дилеме. Критеријум је јасан: мирис детелине, црквени торањ и успорени часовник.
За мађарску реч варош, опет, лексикони кажу да је мање насеље урбаног типа. Службено, вароши су одавно престале бити вароши и ова драга реч остављена је у аманет Спретнима од Пера.
А ми, на раскрсници села и града, некако волимо да се зовемо варош. Ваљда зато што, иако водимо дете у вртић већ у трећој, верујемо да је комшиница најбоља бебиситерка. Или зато што, противно физици, брже стижемо пешке него колима. Или зато што, иако закључавамо чак и рачунар, баш нећемо да се иселимо из Улице Незакључаних Капија.
Кажу да нам реч паланка долази од Турака који су тако означавали утврђење. Од дрвене грађе, или погранично. Мада се некима у нашој Паланци ово није допало, из чега је настала прича о Палој Анки, несумњиво је да је наша Паланка настала тако: као мало, одбрамбено утврђење. Од дрвета или не, свеједно, име је остало.
Временом, порекло речи би престало бити важно, осим као подсећање на почетак, да се паланци није додало значење нечега што је прерасло село, али никада није постало град.
А град је оно велико. Оно место где журимо на школовање, где се преко дана гурамо са актен-ташнама, да бисмо увече ишли на концерт. Где можемо бирати између клизања и пливања, без обзира на годишње доба. Где мислимо да смо велики, јер смо у великом, а законом контраста, у ствари смо мали.
За село нема дилеме. Критеријум је јасан: мирис детелине, црквени торањ и успорени часовник.
За мађарску реч варош, опет, лексикони кажу да је мање насеље урбаног типа. Службено, вароши су одавно престале бити вароши и ова драга реч остављена је у аманет Спретнима од Пера.
А ми, на раскрсници села и града, некако волимо да се зовемо варош. Ваљда зато што, иако водимо дете у вртић већ у трећој, верујемо да је комшиница најбоља бебиситерка. Или зато што, противно физици, брже стижемо пешке него колима. Или зато што, иако закључавамо чак и рачунар, баш нећемо да се иселимо из Улице Незакључаних Капија.
RSS Feed
