2. поглавље
|
1. Одвајање од античког светаИдеја града у класичној култури
Европа се рађа распадом античког света и наставља да се пореди даље са том епохом. У античком свету град је подложен утицају институција и организације територија. Криза система градова један је од основних чинилаца заласка тог света. Књижевност несвесно поистовећује цивилизацију са градом и тако преносе нам читав низ занимљивих веза. Пад царства може се сажети у причу о пропадању града које том царству дарује име, Рима. Свети Амброзије описује полуразрушене градове, а након пљачке Рима 410. Свети Августин спасава идеју града и описује уређење хришћанске вере као Божјег града супростављеног људском. Град настаје у III и II миленијуму у Месопотамији, у долини Нила, Инда и Жуте реке где се сабира и размењује вишак пољопривредних производа, такође подељеност на град и село остаје задуго доминантна. У граду делимично омеђени простори што су осамљенији тим су и важнији(кућа, дворац, храм). Грчка цивилизација обнаља град као колективни хоризонт достојан човека по својој потпуности. Грчки град је “отворен град” који правно обухвата, а по потреби и унутар својих зидина прихвата сеоско становништво.Јавне зграде и простори дају углађен изглед какав аристотеловска дефиниција и налаже. Прелаз са унутрашњег на спољашњи простор представљају тремови са стубовима, архитектура постаје способна да подари целовитост и достојанство простору. Царство обухвата велики број градова-држава медитеранске области и на двема обалама Медитерана заснива јединствену мрежу од неколико хиљада великих и средњих градова. Са зидинама или без њих често су уређивани по једнинственом геометријском нацрту. Из градова Римског царства рационални нацрт се преноси на околни простор, функционална је подршка и свеприсутна слика једне хомогене цивилизације која се простире на великом географском простору. Преобликовање града у позном царству Од III века када започињу варварски напади и слабљење царства градови губе сигурост, слободно подигнути градови морали се окружити зидинама како би се утврдио простор који се брани. Углавном се односи на сужавање градских области укључивањем природних препрека, прероманских или први пут насталих градских зидина, уз размештање великих изграђених структура на ободима најгушће насељених делова. У Риму се од 274. гради прстен Аурелијевих зидина које обухватају површину од 1350 хектара једног дела простора у долини са обе стране Тибра. Зидине се ослањају на Кастро Преторио, Амфитеатар Кастренсе и неке делове акведукта. У Галији нови делови често обухватају мали део некад отворених градова. Регионалне престонице тетрарха, Трир, Милано, Сирмијум и Никомедија, изабране су због свог стратешког положаја и налазе се поред граничних река - Рајне и Дунава. Цариград 326.године постаје нова престоница због добрих одбрамбених могућности географског положаја. Окружен је огромним утврђеним линијама, Константиновим (330) и Теодосијевим (414). Град се снабдева водом подземним аквадуктима која је ускладиштена у огромним цистернама. Чак и природна лука- Златни Рог- може бити затворена ланцем на улазу у Босфор, а сам град доминира широким копненим и морским простором. После поделе царства, након Теодосијеве смрти, престоница Западног римског царства постаје Ревена коју штите околне мочваре, а морем је повезана са царством преко луке из Августовог доба. Примитивни римки град је повећан у V веку, обогаћен је градским и религијским споменицима који постају одличење узвишене архитектуре за цео западни свет. Од IV века па надаље хришћански симболи и грађевине постају главне одлике градова чиме се мења њихова организација. Већина хришћанских цркава везана је за гробнице светаца и гробља која су по римским законима већином ван зидина. Сам пример је већи део базилика Константиновог времена (Св. Петар, Св. Павле..), са само 2 с унутрашње стране зидина (Свети Јован Латерански и Свети Крст Јерусалимски). Крст који образује многе ове цркве остварен је око 365. ван законског обујма Сервијевих зидина. Средиште се додељује Колосеуму који утврђује полицентрични карактер папског града.Свети Амброзије у Милану остварује базилике поред катедрале Св. Текла у градском центру и можда по његовом упуству у Болоњи настају “четири крста” ван зидина. У Цариграду се развијају велике царске цркве- Св. Ирена и Св. Софија повезане са дворцем на врху рта. Око њих и гробне цркве Св. Апостола се развија град.Са склоношћу римских јавних зграда ка монументализму удаљава се у архитектури од класичне традиције. Током IV века јављају се покушаји обликовања простора покривених сводовима приобликовањем простора на оквир норматизованих и хијерархијски распоређених пластичких елемената (Максенцијева засвођена базилика). За цркве из тог периода бира се образац закровљене базилике с мање углања и мање трајан у ком су стубови, забити и лукови другоразредни елементи, али раскошни и независни од пропорција отвора. Криза градова после пада Западног царства Описана реорганизација насеобина на Истоку остварује се наредних 10 векова, а на Западу је нарушена после V века, падом царства. Од VII века Византијско царство опстаје супростављено поред Арапског харифата и имају неколико главних метропола: Цариград, Багдад, Кордоба и Палермо које почивају на персијским методама иригационе пољопривреде. Западни свет је сиромашнији и уједињавање ове мање области не успева, па тако нестају услови за функционисање великих градова. У “мрачним вековима” од VII до X- из традиционалне географије медитеранског света ниче нова историјска стварност - Европа.Урбанизоване територије морају се прилагођавати наслеђеним старим грађевинама јер су велике спољашње инфраструктуре уништене, а структуре јавних функција као што су позоришта, амфитеатри, циркуси и магацини ишчезли. Живот са рушевинама античког света постаје константа европске цивилизације. Становништо је углавном смештено у заравњеним долинама река и та зона постепено постаје нови Рим. Сам центар метрополе, Форум, постаје обод папског града и остаје предграђе све до средине XIX века. Али он и тад у свом урушеном стању постаје прототип несавршеног града карактеристичног за будућу историју Европе и Колосеум остаје доминантни елемент изгледа Рима. Ускоро постаје место мучеништва хришћана, али због своје неуништивости везује се за опстајање Рима у садашњости и будућности. Судбине свих осталих градова се међусобно разликују зависно од војних, економских и културних прилика. У центрима Италије, Шпаније, Галије и Рајнске области релативно опстају градске структуре. Неки градови обнављају амфитеатре и терме,а неки проширују град као што је случај у Павији. Цариград после 751.-освајања Лангобарда, опада на ниво провинцијског града: лука је затрпана земљом, градске зидине већином остају ненасељене, а разне споменике огољавају варвари. Исту судбину доживљава већина градова која губи политичку и економску улогу из прошлости. Код градова као што су Трир и Болоња долази до смањења територије, а понеки нестају потпуно (Солина). Германски народи при насељавању северних долина уз границе царства оснивају војна и трговачка утврђења. Таква утврђења се преносе и на Енглеску, Шпанију и Скандинавију. Присуство бискупских седишта у сваком геогафском простору симболизује заједничку религиозну припадност.Процес декаденције урбаних простора римских области и почетак урбанизације области ван некадашњих граница праћен је преласком са Медитерана на северна мора. Оцртава се ново јединство сачињено од различитости, што ће остати стална особност Европе. Новонастале карактеристике западног урбаног система Прве црте европског града наслеђују неке одлике из претходног периода. За то време у Паризу када на острву Сене постане недовољан простор постепено се напушта римски град на левој обали и поново насељава на десној- полукружни терен окружен мочварама. У Риму наслаге рушевина старих грађевина постају вештачки брегови(Савело, Јордан,итд). На другом месту мења се расподела значајних елемената у структури града.А цркве често распоређене у облику крста дуж главних прилазних путева документоване су и у Лиону, Ремсу, а касније и средњовековним градовима. У неким случајевима као што је гробна црква Св. Касија у Бону језгро града се помера због важног светилишта ван градског простора. У Италији религијски центри се издвајају у посебне четврти. Грађевине које гледају на унутрашњост блокова већином губе намену као приватна или колективна пребивалишта, а блокови бивају издељени најчешће кривудавим пролазима, па се појединачни делови користе као радње или мањи станови. Значајне структуре су ван употребе и постају војна упоришта. У новим насеобинама обликују се грађевине према утицају трговине, а некад се користе амблематички системи како би се истакло достојанство. Одмах иза градских капија наилази се на шуме, мочваре, ненасељена поља и планине. У пространим амбијентима архитектура губи смисао. На Западу због неспособности да се управља структурама великих размера,њих човек престаје да ствара, а преживеле античке структуре се утапају у природно окружење које су се често везивале за натприродне силе. Градска средишта варварских градова као што су Равена, Верона, Барселона итд. представљају дворове настале по угледу на античке палате, а цркве теже успостављању комуникације унутрашњег и спољашњег простора ради обављања службе. Зато простори града теже здруживању у један непрекинути простор. Обликоване зидина надносе се на сведене отворе, а преграде усмерене према унутрашњсти изграђених структура окрећу се ка спољашњости. Овакав градски амбијент особен је по смењивању разноликих облика. Ово је прилика за остваривање квалитетнијих промена у периоду који долази. |
Одвајање од античког света on Dipity.