Паланка, варош или град

Аутор: Бојана

Паланка, варош или град

Данас - спој старог и новог

Проучавајући одабрану књигу и истражујући историју свог града, питамо се, можемо ли повући извесну паралелу. Прати ли историја нашег града историју европских градова?

Писане трагове о свом насељу налазимо тек у 16. веку, за разлику од оних о којима има података још у античко доба, па и раније. Реч паланка значила је војно утврђење око кога се насељавао народ. Као турско утврђење наша паланка настала је тек у 16. веку у време када је већина великих европских градова већ била у извесној фази реорганизације (Рим, Фиренца, Мадрид, Лондон, Лион). Развојем градова, временом се и паланка развијала, повећавао број становника, занатлија, трговаца, постала је урбано насеље мање величине названо варош (понекад и варошица). Данас се ова реч ређе употребљава, користи се у књижевним делима, извесним дијалектима и говору старијих. Много чешће се за Бачку Паланку везује реч град. По основним карактеристикама она то и јесте: општину чини неколико месних заједница, улице, тргови, шеталишта су асфалтирани, паркови и игралишта сређени, има неколико основних и средњих школа, бројне угоститељске објекте, неколико тржних центара, локалне медије. Нажалост, правила пројектовања се, као и некада у Европи, најчешће не поштују. Без икаквог озбиљног плана рушиле су се и даље се руше старе куће и виле које имају историјску вредност, ничу неке нове зграде које се својим изгледом и величином не уклапају у простор. У већини европских градова све чешће се примењивао праволинијски размештај улица. Оваква пракса испоштована је и код нас: улице су простране, широке, једне паралелне са током Дунава и пружају се у правцу исток-запад, друге попречне. Оно што је заједничко нашем граду и многим европским је положај - велики градови настали су у долинама великих река. И наш има ту привилегију да лежи на Дунаву, једној од две најдуже европске реке. Ипак, на основу површине и броја становника, Бачка Паланка нема статус града, већ градског насеља. Светска криза осетила се и код нас и довела до тога да је данас у нашем месту слабо развијена привреда, културни живот је осиромашен, многи млади немају посао нити могућност да студирају. Због тога често одлазе у веће градове. Неки Бачку Паланку подругљиво називају паланка, провинција, мало место у којем сви све знају и већина воли да живи животе других. Таква је, веле, паланачка нарав.

Можда истина лежи у томе да је Бачка Паланка од свега по мало - и паланка, и варош, и град.

Аутор: Биљана

Војвођанска кућа

Низ кућа са ајнфор капијом

Иако је војвођанско градитељство богато и разноврсно, како по подручјима, тако и по временским периодима, оно што сматрамо типичном војвођанском кућом среће се у две форме: прва, велика, попречно окренута ка улици, кућа са ајнфор капијом. И друга, мала "уздуж" кућица, са капијицом и два прозорчета до улице. У њима можемо препознати два правца у којима се развијала војвођанска архитектура: грађански стил и народно градитељство. И једних и других има и ван Војводине, али нису излазиле из оквира Аустроугарске.

Прва већа, богатија, грађена са стилом, луксузом и сујетом, обично се прва помиње. Стављају је у сецесионистички стил, има неколико соба до улице, основу "на лакат", а велики прозори и фасада у орнаментима, говоре о моћи и значају власника. Велика, дуборезом опточена капија, а иза ње високи, звоњави ајнфор, да се важнирате док кроз њега пролазите. Како је гонк обавезан у Панонији, нашао се и овде, али застакљен, неретко витражима, па се само звао гонк, а у ствари био стаклена башта.

Већина војвођанских градова сачувала је градско језгро, с централним трговима, палатама и црквама, од којих крећу ниске ајнфора, са овим лепотицама. Данас су се, додуше, у коло угурале неке млађе, од стакла и метала, али младост им није помогла да задрже поглед на себи. Још увек је тешко победити отменост старих дама.

Сачувана стара кућа у Бачкој Паланци

А она друга, сељанчица са двоводим кровом, није ништа мање важна за историју архитектуре. То је она бела, са сламеном покривком кадгод. Рекло би се да је настала вештином и искуством које се преносило с колена на колено. Ипак, није. Има јасна правила и настала је у другој половини 18. века, као први типски пројекат који је забележила архитектура. Налог да направи пројекат, свом архитекти дала је Марија Терезија, с намером да изгради куће за породице војника у војним крајинама. Замисао је била њена и о томе је дала јасне инструкције: кућа има да буде окренута ка улици краћом страном, а размак између кућа има да буде најмање 17 метара. Парцеле су биле правоугаоне, правилне и тако настадоше шорови.

Даље је била идеја архитекте: предња и задња соба, док се кујница градила сасвим одвојено. У задњој соби је спавала чељад, а предња се само повремено користила, обично за госте. Стрм кров, два прозора до улице и обавезна капијица. Темељ висок тек два басамка која су тако природно спајала са мајчицом земљом, па кроз капијицу, одакле је добродошлицу исказивао гонк, душа и срце куће. За летњих вечери на њему се доколичарило, а зими је штитио од ветра и снега.

Како ништа није довека, тако ни сламени кров није могао остати. Заменио га је бибер цреп, а недостатак простора решаван је дограђивањем нових соба у дубину плаца, како се не би нарушио спољашњи изглед. Капијица са делом гонка, претворена је у малу собицу.

Оне лепотице из града руше намерно, скупа је парцела, па је власницима мило да је продају. Освануће ту нека с лифтом. Бела сеоска лепотица руши се сама. Не треба ником, ту и онако одавно више нико не живи.