1. поглавље  2. поглавље 
3. поглавље 
5. поглавље 
6. поглавље 
7. поглавље

Кључне речи

КОЛОНИЗАЦИЈА - СВЕТ - ГРАД - ПОРТУГАЛИЈА - ШПАНИЈА - МЕКСИКО - ИНКЕ

4. Сучељавање са светом

Европска средства примењена у прекоморским земљама 
Француски историчари су покушали да измере притисак европског “испуњеног света” на остатак планете. Добијају податке да 70-80 милиона људи на 2,5 километара квадратних, тј. 22-25%  човечанства троши половину расположивих протеина животињског порекла, има на располагању пет пута више енергије по човеку него у Кини, а окупљени су око 130.000 звоника. Уз то кинески свет жели да сачува своју унутрашњу равнотежу, а онај европски своју равнотежу проналази ширећи се по целој планети. Требало би преиспитивати све одреднице сучељавања: са једне стране менталну способност и материјална средства колонизатора, а са друге специфичност сваке регије у коју стижу Европљани. Почиње примењивање европских средстава у прекоморским земљама. Португалија, мала земља на рубу, недовољно богата, са мало становника, гледа да оформи мрежу трговачких база на путу за источну Индију како би надзирала понуду зачина усмерену на Антверпен и европско тржиште. Шпанија има више средстава на располагању, улази у игру касније, како би са Колумбом на западу потражила пут за остварење истог циља. Техничари који су се укрцали на прекоокеанске експедиције са собом су понели овакав менталитет, али и многе локалне предрасуде, као психолошку надокнаду за даљину и ризик  путовања: Португалци носе навику да граде нове градове тамо где може бити поновљен средњовековни модел типичан за домовину; Шпанци упорност да у Мексику и Перуу  репродукују урбане пределе. Насупрот томе, крајња напетост која прати прекоокеанске подухвате изазива изузетно трошење физичке и духовне енергије. Ернан Кортесса само неколико стотина наоружаних људи осваја астечко царство, а  Франциско Пизаро царство Инка. 
 
Колонизација азијског и афричког света
Европљани се сусрећу са подсахарском црном Африком, територијом непробојном за белог човека или пак са јужном Азијом и њеним бројним и релативно развијеним државама. Еврпољани живе поред азијских краљевстава заузимајући само нека пристаништа на обали. Сведени план индијског града, одржаван уз малобројна дотеривања, доста је, за  чудо, сличан Лисабону. Године 1565. Шпанци освајају Филипине и спроводе систематску колонизацију. Сви градови који су заузети, осуђени су на каснији претеран раст. Издвајају се од домородачких градова. Та издвојеност омогућава све видове пресликавања домовине. Право сучељавање са азијским цивилизацијама и њиховим насеобинама одложено је за XIX век. 
 
Колонизација новог света 
Када добију вест о постојању великих царстава на новом континенту, Шпанци долазе у додир са развијеном цивилизацијом, али немоћном пред европским налетом.Тенохтитлан, престоница Астека, церемонијални је центар смештен усред лагуне, на површини око 750 хектара. Број становника се прецењује на око шездесет хиљада, а за транспорт су коришћене безбројне барке. Описи указују на комбинацију копнених и водених путева, која подсећа на Венецију, необична чистоћа кућа и улица, живост пијачног трга. Царство Инка обухвата цео њима знани свет, од  екваторијалних земаља до оних јужних, дуж шест хиљада километара обале, и од Пацифика до амазонске прашуме-испресецано је мрежом пешачких путева који воде у Куско, што значи пупак. Овај сценарио је потпуно нарушен после пљачкања 1533. и опсаде 1536-1537. године и губи пре свега везу са природним амбијентом. На овом месту изграђен је шпански град (Сијеса де Леон). Решење и поновна изградња двеју престоница наговештава свеобухватну промену америчких насеобина. 
После доласка вицекраља Толеда и погубљења последње Инке Тупака Амаруа, што је учињено како би се разбила чврста повезаност домородаца и предупредиле нове побуне, раширена је и обавезујућа пракса рађања нових градова која понекад подстиче иновативна искуства. У првој фази колонизације Мексика велика структура на отвореном представља суштину која даје особености првим заједницама. Треба оставити довољно простора да би град који расте могао да се шири. Европљани са собом доносе ово правило, у исто време је и оперативни инструмент и  идентификациони знак, срастао са наслеђем и културном климом матичне земље. Амерички колонијални градови су европски градови пренесени много далеко, стижу карактер комбинације и одлука, сажето: 
1.”План”-дводимензионални цртеж;
2. Не зна се колико ће град постати велик;
3. Уједначеност ортогоналне шеме.
Тек крајем ХVIII века, у новој политичкој и културној клими, мрежа ће бити промишљена у географској размери и постаће инструмент дељења било које површине: града, пољопривредног подручја, државе, континента. Европа остаје једини део света на којем утицаји културе перспективе  нису видљиви у географском смислу, већ само у топографским размерама.