Војна крајина
Грбови Нове, Немачке и Бачке Паланке, настали током 18. века
Аутор: Стефан
1702. године Паланка је укључена у новоосновану Подунавску војну границу. У овим годинама почиње ширење насеља ка западу и насељавање цивилних породица, тако да у Паланци постоје паралелни војни и цивилни органи управе. Број граничара је те прве године износио 167. Имали су загарантовану самоуправу и слободу вероисповести. Велики део није живео у самом селу него су били раштркани по салашима широм атара.
Иако се не зна тачно када је изграђена прва православна црква у Старој Паланци, на мапи принца Еугена Савојског направљеној августа 1698, док је његова војска била улогорена крај Паланке, приказана је црква близу Дунава. Црква се налазила на око 200 метара иза данашње Словачке цркве, и била је на свега „три хвата од Дунава“, те су је поплаве стално угрожавале. Крајем XVIII века је порушена, а нова црква, која стоји и данас, изграђена је на вишем терену и даље од реке. У близини се налазило и прво српско гробље. Цркву су заједно користили Срби и Немци, све док није изграђен католички молитвени дом у Новој Паланци.
На попису 1720. године забележено је 189 домова који плаћају порез, чиме је Паланка била четврто најнасељеније место у Бачкој, после Сомбора, Суботице и Титела. Такође вреди поменути да је Паланка већ те године постојале три воденице за млевење жита на Дунаву, а да је после њихов број растао.
1702. године Паланка је укључена у новоосновану Подунавску војну границу. У овим годинама почиње ширење насеља ка западу и насељавање цивилних породица, тако да у Паланци постоје паралелни војни и цивилни органи управе. Број граничара је те прве године износио 167. Имали су загарантовану самоуправу и слободу вероисповести. Велики део није живео у самом селу него су били раштркани по салашима широм атара.
Иако се не зна тачно када је изграђена прва православна црква у Старој Паланци, на мапи принца Еугена Савојског направљеној августа 1698, док је његова војска била улогорена крај Паланке, приказана је црква близу Дунава. Црква се налазила на око 200 метара иза данашње Словачке цркве, и била је на свега „три хвата од Дунава“, те су је поплаве стално угрожавале. Крајем XVIII века је порушена, а нова црква, која стоји и данас, изграђена је на вишем терену и даље од реке. У близини се налазило и прво српско гробље. Цркву су заједно користили Срби и Немци, све док није изграђен католички молитвени дом у Новој Паланци.
На попису 1720. године забележено је 189 домова који плаћају порез, чиме је Паланка била четврто најнасељеније место у Бачкој, после Сомбора, Суботице и Титела. Такође вреди поменути да је Паланка већ те године постојале три воденице за млевење жита на Дунаву, а да је после њихов број растао.
Зграда паланачког провизората, подигнута 1785. и порушена у другој половини XIX века.
Од 1720. до 1734. године, паланачки капетан је био Секула Витковић, а поручник Крсто Станисављевић. Истовремено су вршили и војну и цивилну власт. У Аустријско-турском рату 1737-1739. године, паланачки граничари су учествовали у борбама у Србији. У то време избила је велика епидемија куге, те је 1739. године је у Паланци постојала Царска апотека чији је провизор био Јохан Јозеф Паули и која је снабдевала лековима Бачко-бодрошку жупанију. Ово је уједно и прва апотека у Војводини. Паланка је поред ње имала и војну болницу, из које су рањеници воловским запрегама пребацивани у Бечеј. У Паланци је у ово време ратни комесар био Јохан Херман Франц, гроф фон Неселроде.
1740. године, Паланка је прикључена Сремској граничарској команди са седиштем у Петроварадину, када је први пут почео и саобраћај скелом на Дунаву. Њен власник био је илочки кнез Одескалки. Између 1742. и 1745. године у Паланку су се населиле прве немачке породице. Николаус Хеп тврди да се прво насељавање догодило 1742. и да су прве немачке породице, придошле из Улма, живеле у 47 кућа близу Дунава.. У исто време почело је и насељавање Словака из Њитранске жупаније.
1745. године, Паланка прелази на цивилну управу и постаје део Бачко-бодрошке жупаније, што ће остати све до распада Аустријског царства, са изузетком једанаестогодишњег периода у ком је била део Војводства Србија и Тамишки Банат (1849-1860). Шанац је укинут 1. јула 1745. године, а званична предаја Паланке жупанији је извршена 23. октобра. Исте године је у потпуности укинута Подунавска војна граница. Под новоуспостављени паланачки провизорат потпали су Оџаци, Парабућ (Ратково), Вајска, Бођан, Плавна, Товаришево, Параге, Силбаш, Гајдобра, Обровац, Букин (Младеново) и Чиб (Челарево).
1740. године, Паланка је прикључена Сремској граничарској команди са седиштем у Петроварадину, када је први пут почео и саобраћај скелом на Дунаву. Њен власник био је илочки кнез Одескалки. Између 1742. и 1745. године у Паланку су се населиле прве немачке породице. Николаус Хеп тврди да се прво насељавање догодило 1742. и да су прве немачке породице, придошле из Улма, живеле у 47 кућа близу Дунава.. У исто време почело је и насељавање Словака из Њитранске жупаније.
1745. године, Паланка прелази на цивилну управу и постаје део Бачко-бодрошке жупаније, што ће остати све до распада Аустријског царства, са изузетком једанаестогодишњег периода у ком је била део Војводства Србија и Тамишки Банат (1849-1860). Шанац је укинут 1. јула 1745. године, а званична предаја Паланке жупанији је извршена 23. октобра. Исте године је у потпуности укинута Подунавска војна граница. Под новоуспостављени паланачки провизорат потпали су Оџаци, Парабућ (Ратково), Вајска, Бођан, Плавна, Товаришево, Параге, Силбаш, Гајдобра, Обровац, Букин (Младеново) и Чиб (Челарево).
