Аутор: Славица

Овај чланак лако би могао да се назове и Ко не воли Ђорђа Балашевића. Човек се више слуша него што се читао Бранко Ћопић и Осма офанзива. О истом се ради. А ради се о специфичним војвођанским антагонизмима и испитивању порекла и тапије на време.

Први талас долазака - дошли пливајући

Једни су овде из времена амеба: Словаци, Мађари, Русини и Срби који су дошли пре Првог и Другог светског рата. Они с поносом истичу да нису дошли ниоткуд, а иза тих речи се крије порука да су сви остали дошли однекуд после њих. При томе, Мађари и Словаци одлично знају да су Срби дошли с Арсенијем и затекли њих ту, Срби одлично знају у којим реформама Хабсбурговаца су досељене које категорије и нације људи у ову нашу равницу. Али, за себе свако и даље тврди да је ту одувек, од амеба, мада би далеко уверљивије било да се каже "од риба" ако верујемо да је овде некада било Панонско море. Ова врста антагонизма у Војводини лако се може исполитизовати и нико добронамеран не воли да га чачка. Зато прелазимо на омиљени ми антагонизам унутар српског дела становништва, које је, уосталом, већинско: у Војводини процентуално живи више Срба него у Београду. Ту рачунам и оне који себе зову Војвођанима што, опет само код Срба постоји.

Други талас долазака - дошли "ћиром"

Нешто су доселили Карађоређевићи после Балканских и Првог светског рата, али највише Брозова власт после Другог светског рата. По плану, који ми делује сасвим људски, читава села насељавана су породицама из потпуно истог краја не би ли комшија "оданде" био комшија и овде. У градовима, пак, тако су насељавани читави делови града. У тзв. Нову Паланку, која је до Другог светског рата била насељена Немцима, досељени су махом Срби из Босне, краће Босанци, и то највише из околине Дрвара, Грахова и комшилука. Срби са Уне. За разлику од оних који су јако давно дошли пешке или на коњима и запрежним колима, и који су живели у тзв. Старој Паланци, ови су долазили "ћиром". Е, на тај воз се окомио Ђока Балашевић, који је песнички своје порекло именовао као пливајуће -  панонски морнар, а касније доласке препознао у псовци једног свог "_ _ _ _ те воз који те донео." Шта се све крије у том Ђокином припеву?
Мора да се крије одлазак у град мога стрица, који је с момцима из Нове одлазио више с циљем да се потуче са Старопаланчанима него да нађе стрину. Ако би се десили као што се обично дешава да се баш они најзадртији заљубе у неког из друге Паланке, онда би дошљак или дошљакиња од осталих био зван "њиова" или "њиов" до краја. Али, десило се и дешавало да су тзв. "лалински" ручкови од пире-кромпира, соса и куване пилетине брзо осванули и на недељним трпезама у Новој; да су жене из Нове тканице замениле Вилеровим гобленима, а оне из Старе сазнале какве су предности крпара на поду; да су своје клупице изнели испред куће и они из Нове с циљем да прате шта се у сопственом шору дешава; да су и они из Старе, додуше знатно касније, почели да руше своје куће и праве велике - одмах и за сина, и то на мобу, по угледу на оне из Нове... Највише се крило изненађење кад су у цркву у Старој Паланци почели да долазе и они из Нове Паланке. Ју, та зар и они исте славе славе?
Однедавно је Нова Паланка добила своју цркву, која баш и није у Новој Паланци, него на Синају - специјалном продужетку Нове са једносмерним улицама, малим плацевима и лепим окућницима, насељена свим и сваким;  иако је одавно центар престао бити швапски и мађарски; иако је Нова престала бити босански резерват, а Стара узданица оних што су ту још из времена Панонског мора и све се, идући према центру, некако смешало; иако се парохије деле по територији, а не по времену доласка; као по команди они што су последњи дошли, иза два последња рата, без обзира на то где живе - долазе у "своју" цркву у Новој, а у "стару" иду они који  су "одувек" овде.  
Како било, мене је одувек занимала једна ствар. Ево о чему се ради. Моја кума је викенде и детињство проводила код баке, чији су дошли на коњу, у Товаришеву. Ја сам своје детињство лети проводила на Уни. Обе смо рођене у Паланци. Ниједна се не сећа да је било специјалног васпитања шта је чије и од када је тако, и обе својом прапостојбином сматрамо Космет. И једна и друга везују своја детињства за оно одакле су им баке и дедови. Она живи у центру, њени у Новој, моји су сви у Новој. Она иде у цркву у Старој Паланци, иако су јој обе једнако удаљене. Ја идем у цркву у Новој. Поводом те ствари једно ме занима: Где ће ићи наша деца и хоће ли своје детињство везивати за Дунав. Односно, колико генерација трају поделе и у шта се то на крају изроди.

Аутор: Биљана

Кажу да нам реч паланка долази од Турака који су тако означавали утврђење. Од дрвене грађе, или погранично. Мада се некима у нашој Паланци ово није допало, из чега је настала прича о Палој Анки, несумњиво је да је наша Паланка настала тако: као мало, одбрамбено утврђење. Од дрвета или не, свеједно, име је остало.

Временом, порекло речи би престало бити важно, осим као подсећање на почетак, да се паланци није додало значење нечега што је прерасло село, али никада није постало град.

А град је оно велико. Оно место где журимо на школовање, где се преко дана гурамо са актен-ташнама, да бисмо увече ишли на концерт. Где можемо бирати између клизања и пливања, без обзира на годишње доба. Где мислимо да смо велики, јер смо у великом, а законом контраста, у ствари смо мали.

За село нема дилеме. Критеријум је јасан: мирис детелине, црквени торањ и успорени часовник.

За мађарску реч варош, опет, лексикони кажу да је мање насеље урбаног типа. Службено, вароши су одавно престале бити вароши и ова драга реч остављена је у аманет Спретнима од Пера.

А ми, на раскрсници села и града, некако волимо да се зовемо варош. Ваљда зато што, иако водимо дете у вртић већ у трећој, верујемо да је комшиница најбоља бебиситерка. Или зато што, противно физици, брже стижемо пешке него колима. Или зато што, иако закључавамо чак и рачунар, баш нећемо да се иселимо из Улице Незакључаних Капија.